Незами Ганџави (око 1141-1209), персијски песник из 12. века и један од највећих песника романтичне епике у персијској књижевности. Незамијева поезија је утицала на развој персијске, арапске, турске, курдске и урду поезије. Веома је цењен и у Авганистану, Азербејџану, региону Курдистана и Таџикистану. Најпознатији је по дугим прозним спевовима као што су „Ризница тајни“, „Хосро и Ширин“, „Седам принцеза“, „Лејла и Маџнун“, „Искендер-нама“ (Књига о Александру)и „О љубави“.
У уводу „Седам принцеза“, Незами пева о Ирану:
„Овај свет је тело, Иран је његово срце,
није срамно да се тако нешто каже.
Иран – то је само срце света,
а срце је изнад тела, сумње нема.
Међу свим краљевствима која поседују краљеви,
најбоље место иде онима који су најбољи.“
